Jačanje koronavirusa vraća policijski čas

Jačanje koronavirusa vraća policijski čas

Dragojević: Kvalitet i dizajn ETNO proizvoda sve bolji, nedostaje nam više specijalizovanih radnji

BEOGRAD, 08.07.2020

"Ima dobrih prodavnica sa zlatiborskim delikatesima poput kajmaka ili mesnih prerađevina ili onih u kojima možete pronaći produkte iz sjeničkog kraja, kao što su ovčiji proizvodi. S druge strane, fali recimo ponuda proizvoda sa Juga Srbije poput leskovačke sprže, ajvara, ljutenice, lovačke salate. Takođe i iz Vojvodine, pa da možete da probate i kupite čvarke, kulen, sremski sir, Futoški kupus, začinske paprike i Novog Kneževca recimo...Sve to treba da bude objedinjeno na jednom mestu pod krovom jedne prodavnice ili čak manjeg tržnog centra", poručio je u intervjuu za naše izdanje "Najbolji etno brendovi" Zoran Dragojević, rukovodilac Grupe za dizajn i oznake geografskog porekla u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije.

Prodaja preko interneta je dobra stvar

Evidentno je da je inače, a posebno za vreme vanrednog stanja zbog COVIDA-a 19, “procvetala” prodaja robe preko interneta. Takođe, ljudi vole i da kupuju sa kućnog praga. “Kod prodaje na kućnom pragu i on-lajn prodaje je bitno da se ispoštuje kvalitet. Dobra strana te prodaje preko interneta je što je direktna, u smislu isporučivanja naručene robe. Jer, vi direktno od proizvođača, gde on živi, kupujete proizvod koji se proizvodi u malim serijama”, ukazuje Dragojević. Na taj način, smatra on, štedite vreme tom proizvođaču da ne dolazi na pijacu. Ne treba zamemariti činjenicu da tu proizvod nije opterećen nekim maržama i porezima, pa je jeftiniji. “Taj čovek kod koga vi kupujete prosto mora da se trudi da zadrži kvalitet, a samim ti m i kupca i siguran plasman”, ističe naš sagovornik.

Zadrugarstvo pomaže u propagiranju zdravih i kvalitetnih proizvoda

Budući da je poslednjih godina srpsko zadrugarstvo doživelo renesansu, da je većina zadruga upravo poljeprivrednog ti pa, zanimalo nas je da li Dragojević smatra da i “kooperati va” daje svoj doprinos propagiranju tradicionalnih proizvoda. “Svakako da ima uti caja. Recimo imate Opštu zemljoradničku zadrugu u Lazarevcu. Oni su krenuli put proizvodnje originalnog KAČERSKOG MEDA. Imate Pčelarsku zadrugu Homolje med iz Homolja koji imaju najsavremenije opremljen pogon sa hromiranim sudovima, sa centrifugama. Dobili su sredstva, opremili zadrugu, pčelarima su dali određeni broj košnica, t.j pčelinjih društava, svega onoga što prati jednu takvu proizvodnju”, navodi naš sagovornik. Po pitanju značaja zadrugarstva, Dragojević poručuje da ne može pojedinac da zadovolji količinom tržište, mora da postoji određena zdrava konkurencija, da se svi ponašaju po određenom kodeksu, da kvalitet bude u prvom planu. “Jer vi dok pronađete tržište a mali ste, sa nekoliko hiljada tegli meda ili čega već, ne možete ništa da uradite. Ali deseti ne hiljada ili stoti ne hiljada tegli ili komada po jedinici proizvoda mogu da učine da na neki način budete atrakti vni. Ako ne stranom tržištu, onda domaćem”, smatra Dragojević. On je pri stavu da valja biti povezan i sa ugosti teljskim objekti ma, hotelima, restoranima, stalno im isporučivati svoj proizvod po kome će i taj objekat postati prepoznatjiv.

Kada smo za prošlogodišnju publikaciju “Najbolji etno brendovi” vodili razgovor sa Zoranom Dragojevićem, rukovodiocem Grupe za dizajn i oznake geografskog porekla u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije, u tom trenutku je na listi zavoda bilo 78 zašti ćenih proizvoda. Godinu dana kasnije, navodi on, ima ih još dva. Nije to jedini napredak u odnosu na proleće 2019. Naši proizvođači hrane i pića su očito poslušali savete i Dragojevića i drugih stručnih ljudi u oblasti brendiranja i ocene kvaliteta, pa svoje sireve, džemove, rakije, pršute, sokove i razne druge đakonije, sada pakuju u mnogo atrakti vnija pakovanja. Takođe, na manifestacijama je primetno i da su usvojili preporuku o veličini pakovanja, pa sve češće možemo videti one od 200 ili 450 grama umesto ranije sveprisutnih većih ambalaža od 750 grama i više. Šta još dobro čine, a na čemu bi trebalo da porade kako bi imali i veću ličnu materijalnu korist od svoje proizvodnje, a i doprineli poboljšanju imidža nečega što nosi prefi ks “domaće”, i ove godine smo diskutovali sa gospodinom Dragojevićem.

Zanimalo nas je, za početak, koliko je u odnosu na prošlu godinu, odmakla ta lista zašti ćenih proizvoda?

U ovom trenutku ima 80 proizvoda sa zašti ćenom oznakom geografskog porekla. U odnosu na prošlu godinu imamo jedan zanatski proizvod (proizvod iz kategorije starih zanata) – ZLAKUSA, ručno rađena lončarija sa područja Zlakuse i DELIBLATSKI MED, cvetni med sa područja Delibratske peščare. Zlakusa je registrovana za manje od godinu dana kao ime porekla. Razlog za zašti tu ovog proizvoda je to što se na terenu se sve češće dešavalo da posuđe nije izrađivano na tradicionalan način, ručno, već pomoću eleketričnog vitla i bez korišćenja originalnih sirovina. Kada se ručno proizvodi lončarija na tradicionalni način broj napravljenih komada je I deset puta manji od onih koje se prave mašinski. To nije samo onda pitanje “hiper-produkcije”, nego taj proizvod više nema posebna svojstva i kvalitet. On ne može da izdrži te visoke temperature prilikom kuvanja različiti h jela. Drugi sistem, koji opet ne odgovara tom tradicionalnom, jeste da se meša kamen-kalcit sa glinom i da se uti skuje u kalupima. Ni tu nema potrebnih svojstava. Sve se to videlo iz elaborata, kao i činjenica da je neuporedivo bolje ono što se radi ručno. Taj znak pod kojim će biti obeležavan proizvod pod nazivom ZLAKUSA će biti šti ćen i kolekti vnim žigom. Pravo obeležavanja ti m znakom imaju članovi Udruženja lončara Zlakusa.

A kada je reč o DELIBLATSKOM MEDU?

To je jedan interesantan med sa područja Banata, tačnije sa Deliblatske peščare. Peščara je u 18. veku u vreme Marije Terezije pošumljena da bi se sprečilo širenje peska, koji je nanošen vetrom. Tu je zasađeno razno rasti nje koje je pusti lo korenje i na neki način vezalo pesak da se dalje ne širi. Pored bagrema postoji mnoštvo lekoviti h i aromati čnih biljaka koje ovom medu daju poseban ukus i aromu. Na području Deliblatske peščare nema zagađivača, pa je med dobrog i ukusa i kvaliteta. Sve ono što u toku godine cveta na tom području, to se izvrca i to je med sa tog geografskog područja. Ali najveći procenat tog meda, čini bagrem. Biodiverzitet peščare ga čine posebnijim u odnosu na druge medove. Tu ima dosta i endemskih biljaka kojih nema na drugim područjima i sve to čini da ovaj med ima posebna svojstva i karakteristi ke. Dakle, radi se o cvetnom, a ne sortnom medu. I taj zašti ćeni med i mnogi drugi proizvodi bez zašti te su neosporno kvalitetni. Ali je bitno da budu dobro upakovani. Pošle godine smo apostrofi rali da bi pakovanja trebalo da budu manja a dizajn eti keta atrakti vniji. Da li su ljudi poslušali vaše savete za to i odmakli u tom vizuelnom identi tetu? Da opet uzmemo za primer med. Od običnih, većih tegli i ručno napisanog imena proizvođača ili ti pa meda, vi danas već imate sofi sti cirana pakovanja različiti h gramaža, od onih najmanjih za ugosti teljske objekte, pa do onih velikih od 750-800 grama mase, i to sa vrlo lepim eti ketama. Zati m, ovi proizvodi sa geografskim poreklom su obeleženi i sa markicama koji garantuju da je izvršena serti fi kacija i kontrola kvaliteta proizvoda, da su markice dobijene na osnovu rešenja Ministarstva poljoprivrede, a podignuta u Zavodu za izradu novčanica. Zašti ćene su hologramom, markica ne može da se odlepi, i to na neki način garantuje da stvarno kupujete med određenog kvaliteta, sa određenog geografskog područja, drugim rečima originalni proizvod. Iza tog kvaliteta stoje i serti fi kacione kuće koje vrše kontrolu kvaliteta. One izlaze na teren više puta u toku pčelarske sezone i na kraju proveravaju sam kvalitet meda, da li odgovara onim svojstvima koja su propisana elaboratom i kontrolnim planom o kvalitetu samog proizvoda. Kod pojedinih medova postoji i vizuelna prepoznatljivost. Angažovani su likovni umetnici i marketi nški stručnjaci koji su lepo sti lizovali pakovanja i istakli ono što je bitno za određenu vrstu meda. Neki su išli na to da i sama ambalaža, t.j pakovanje bude jako interesantno. Recimo, kuti ja za HOMOLJSKI MED, je od laserski obrađenih šper ploča jedne strane ima saće, s druge strane obrise Homoljskih planina. Kroz to saće možete jasno da vidite boju meda. Dizajn ambalaže su zašti ti li i na domaćem i na inostranom nivou kao industrijski dizajn. Taj med je, recimo, najdalje sti gao što se ti če zašti te, budući da je osim na nacionalnoj listi , priznat i u inostranstvu i to preko Lisabonskog sporazuma koji je potpisalo 30 zemalja.

Što se ti če prođe, možemo li reći da je malina naš brend koji i dalje najbolje prolazi u svetu?

Malina i dalje dobro prolazi, ali tu je recimo i FUTOŠKI KUPUS koji je vrlo tražen u Evropi, Americi, u sredinama gde je prisutna naša dijaspora jer naši ljudi vole da pojedu i sarmu i podvarak i kiseli kupus kao salatu. Ono što je opštepoznato da kada stranci dođu u Srbiju, vole da pojedu ćevapčiće, ajvar s Juga Srbije (sa puno paprike bez plavog patlidžana, pečene na šporetu na drva, ručno ljuštene, cepane a ne mlevene), kao i kajmak. Takođe vole i naše voćne rakije koje dobrog kvaliteta, posebno se daleko oti šlo u proizvodnji šljivovice, t.j. šljive-prepečenice. ZARIĆ, SOKOLOVA RAKIJA, ŽUTA OSA, BOJKOVČANKA, JELIČKI DUKAT.. Puno je tu rakija koje se na našem tržištu mogu prepoznati ne po oznakama geografskog porekla, nego po žigu koji je takođe znak vrhunskog kvaliteta. Naša vina su takođe cenjena, posebno ona karakteristi čna za ovo podneblje, ona koja su proizvedena od autohtonih sorti poput “tamjanike”ili “prokupca”.

Ne čini li Vam se da je sve više desti lerija kod nas i sve više dobre rakije?

Da, rakije je sve više, odnosno sve je više desti lerija. Naša šljiva je po pravilu odličnog kvaliteta, s obzirom da ne može da nađe svoje mesto na stranom tržištu ni kao suva ni u nekom prerađenom obliku ona se prerađuje u jaka alkoholna pića. Sve je veći trend da se to radi na tradicionalni način, u kazanima od 125 litara, takozvanim lampecima, da se stavlja u burad da odležava godinama. Na tržištu možete naći rakije koje su odležavale u hrastovim buradima i više od 10 godina, koje su izgubile ljuti nu a dobile na pitkosti i bukeu. Mnoge od ovih rakija prepoznate su na tržištu po svojim robnim žigovima, poput recimo STARE SOKOLOVE RAKIJE, JELIČKOG DUKATA ili BOJKOVČANKE. Kakvi su inače globalni vizuelni trendovi? Svetski trend je da vremenom znak po kome je neki brend prepoznatljiv bude redizajniran. Recimo škotski viski DŽONI VOKER prepoznatljiv po džentlmenu u crvenom fraku i cilindru na glavi vremenom je od punog oblika postao silueta. Neki moj savet je da s vremena na vreme prepoznatljiv dizajn proizvoda bude osvežen nečim novim. Poenta je zadržati pažnju kupaca ali i privući nove potrošače. Menjati eti kete i pakovanja, a ako ne mogu recimo da promene veličinu tegle, proizvođači bar mogu da osmisle neke interesantne kuti je. Dakle, treba tržište stalno da podsećaju na sebe i da ono što se kao dobro pokazalo u svetu primene i kod nas. Kao član Saveta Sajma etno hrene i pića i kao neko ko učestvuje u žiriranju i odabiru proizvoda koji će nositi određenu oznaku poput ROBNE MARKE IZ SRBIJE, u određenoj kategoriji, možemo videti da su naši poljoprivredni proizvodi iz godine u godinu sve bolje opremljeni, od nekadašnjih koji su bili u plasti čnoj ambalaži sa eti ketom na kojoj je ručno napisano ime proizvođača. Vi sada imate izuzetno dobre proizvode u vakum pakovanjima sa dizajnerski odrađenim eti ketama, sa pakovanjima kao da se nalazite u prodavnicama ekskluzivne robe, odnosno delikatesa, kao što su kulenovi, kobasice, pršut, sirevi, vina rakije voćni sokovi...

To su sve pohvalne stvari. Ali svakako ima i nečega što nedostaje?

I dalje nam fali malih, specijalizovanih prodavnica, tačnije nema ih dovoljno. Ima dobrih prodavnica sa zlatiborskim delikatesima poput kajmaka ili mesnih prerađevina ili onih u kojima možete pronaći produkte iz sjeničkog kraja, kao što su ovčiji proizvodi. S druge strane, fali recimo ponuda proizvoda sa Juga Srbije poput leskovačke sprže, ajvara, ljutenice, lovačke salate. Takođe i iz Vojvodine, pa da možete da probate i kupite čvarke, kulen, sremski sir, Futoški kupus, začinske paprike i Novog Kneževca recimo...Sve to treba da bude objedinjeno na jednom mestu pod krovom jedne prodavnice ili čak manjeg tržnog centra. Opet kažem, ti proizvodi ne moraju da imaju oznaku porekla, već poznat kvalitet i reputaciju, nagrade na raznim sajmovima, poput Poljoprivrednog u Novom Sadu ili Sajmu etno hrane i pića u Beogradu. Uz pomenuto, na istom mestu bi trebalo da bude izložena i grnčarija, ručno rađene krpe, drvene kašike, vezeni peškiri...

Sve pomenuto je zapravo ETNO. A mislite li da se generalno taj epitet olako izgovara i prisvaja, da ne kažemo – zloupotrebljava?

Poslednjih godina i mi postajemo svesni “šta je to ETNO” i da su mnoge države postale popularne desti nacije upravo zbog toga što u ponudi imaju ono što je ETNO. Industrijski proizvedeni proizvodi čak i u malim serijama ne mogu imati onaj ukus proizvoda koji se proizvodi ručno, zanatski i koji se vezuje za određeno geografsko područje. Često se takvi proizvodi vezuju za određenu etničku glupu koja se bavi proizvodnjom takvih proizvoda. Tako da se svaka zloupotreba kvaliteta i kvanti teta prepozna.

S druge strane, oni koji reše da rade kako treba a apliciraju za oznaku, koliko čekaju na dobijanje iste?

Na oznaku porekla se čeka i dalje oko godinu dana, što i nije neki period, budući da se recimo u Francuskoj čeka od dve do deset godina. Ako se uzmete 100 godina kao neki stati sti čki presek, postoji veoma malo normalnih godina u kojima nema mrazeva, suša ili kiša, poplave ili grada koji uniše useve. Sve to uti če ili na količinu šećera ili na kvalitet plodova, na razvoj štetnih mikroorganizama. Takođe, u sušnim godinama imamo, pak, povišenu količina šećera. Sve kad se uzme u obzir, imate, naviše 17 normalnih godina. Da bi ispitali šta je za taj proizvod specifi čno, koja su to njegova posebna svojstva i kvalitet, morate i do desetak godina da ispitujete i da nađete neke srednje vrednosti koje bi se uklopile u to šta taj proizvod zapravo jeste. Takođe, indikati van je i primer “Kraljevačkog kajmaka”, zašto ga nismo zašti ti li koji je i te kako poznat? Zato što smo imali 700 proizvođača i svako je radio na svoj način. Vi morate da defi niše tehnološki postupak proizvodnje, način pripreme i da to bude isto za sve proizvođače.

 

Marija Božanić