Dragojević: Kvalitet i dizajn ETNO proizvoda sve bolji, nedostaje nam više specijalizovanih radnji

Dragojević: Kvalitet i dizajn ETNO proizvoda sve bolji, nedostaje nam više specijalizovanih radnji

Mekić: Brend ima fizičku formu ali je vrlo bitna psihološka dopadljivost potrošaču

BEOGRAD, 09.07.2020

"Pravu vrednost Brenda dobijemo kada njegovoj realnoj (materijalnoj) vrednosti dodamo vrednost koju mu daje sve one emocije, asocijacije, iskustva i informacije zbog kojih je neko spreman da odvoji određenu svotu novca kako bi došao u njegov posed", ukazuje u razgovoru za naše izdanje "Najbolji etno brendovi" prof.dr Cvijan Mekić sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. On ističe da je pozicioniranje na tržištu sa nekim brendom velika stvar ali kada jednom uspete morate to da zadržite i da održite kvalitet. "Jednom kad stvorite brend možete od toga lepo da živite. Morate biti sigurni da imate gde da ga prodate i to po pristojoj ceni", poeučuje profesor.

Manje koza koje daju više mleka

“Nedavno sam govoreći konkretno o kozarstvu, u jednoj emisiji, rekao proizvođačima da je bolje da gaje manji broj koza, ali kvalitetnih i da to mleko na sopstvenom gazdinstvu prerađuju u sireve raznog kvaliteta (meki, polutvrdi, tvrdi, kačkavalj) i da ga prodaju. I tada, prema nekim svetskim iskustvima, u koliko jedna porodica gaji oko 70 koza, može lepo da živi. Ako predaje mleko nekoj mlekari da ona to prerađuje i prodaje, potrebno je trput više koza i onda se gubi na kvalitetu”, ukazuje Mekić. On smatra da nije samo dovoljan N broj, to znači da vam ništa ne znači da imate 100 koza koje daju po litru i po mleka, već je bolje imati i 30 kvalitetnih koza koje daju 3-5 litara mleka. “Treba, dakle, odraditi dobru selekciju”, savetuje profesor.

Za zdrav organizam potrebni proizvodi animalnog porekla

U razgovoru sa profesorom smo se dotakli i teme zdrave ishrane. “Kvalitetno se hraniti, to znači održati jednu zdravu populaciju. Unošenjem tih nezamenljivih amino-kiselina koje se upravo nalaze u tim proizvodima animalnog porekla...Naš organizam to ne može ni iz čega drugog da sintetiše, tako da mi to svakodnevno moramo da unosimo”, izričit je Mekić. Dakle, mleko, meso, jaja su nam potrebni na svakodnevnom nivou da bi nam imuno-sistem bio na nivou, da se bori sa svim opasnostima koje vrebaju iz atmosfere. “Uz su nam neophodni i vitamini i minerali i proteini i masnoće...Nažalost, većina stanovništva to ne može sebi da priušti. Ali svakako treba da svi težimo boljitku, kao i što kvalitetnijoj proizvodnji”, smatra profesor.

Velesila u šljivarstvu

Srbija je nekada bila velesila što se tiče šljivarstva, konkretno izvoza suvih šljiva. Profesor Mekić smatra da to opte možemo biti. “Velike šanse imaju Toplički i Valjevski region i to ne samo za proizvodnju rakije, nego i za suve šljive, džemove i slično. Odličan primer je ORAŠČANKA koja je dobila nagradu za kontinuirani kvalitet”, kaže Mekić

"Nema MOG JOGURTA,neću ni burek"

Koliko se ljudi vezuju za određeni brend, najbolje svedoči zanimljiv primer koji je profesor izneo. “Dešava se recimo da mušterija odustane od kupovine bureka u pekari ako vidi da nema tačno određenog proizvođača jogurta na koji je navikao”, navodi Mekić na temu psihološkog efek- ta brenda na potrošače.

 

Verovatno i najrevantnija privredna manifestacija kod nas, kada je u pitanju pedstavljanje najkvalitetnijih tradicionalnih proizvoda, jeste Sajam etno hrane i pića u Beogradu, na kome se krajem novembra svake godine okupe vrhunski poljoprivredni proizvođači iz Srbije i regiona. Na tom događaju je iz godine u godinu sve više dobrih brendova, a takođe i sve veći broj nagrada. E o njima ključnu reč daje predsednik žirija tog sajma, a ujedno i uvaženi prof.dr Cvijan Mekić sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Sa njim smo, za naše izdanje "Najbolji etno brendovi", porazgovarali o brendiranju proizvoda, o tome koliko je važno da uz kvalitet bude i dobro pakovanje, te čemu bi trebalo da težimo ako mislimo da i na domaćem i stranom tržištu budemo bolje pozicionirani.

Da li mislite da se sam pojam ETNOBREND malo zloupotrebljava kod nas?

Moguće. Etnobrend treba stvarno da bude etnobrend i bez obzira iz koje grane privrede bio, to je jedan težak put. Lako je posle vladati brendom i prodavati ga ali ga treba izgraditi. Naši potrošači znaju šta je brend. Brend je dodata, neopipljiva vrednost koju neki proizvod ili usluga može da poseduje. Pravu vrednost Brenda dobijemo kada njegovoj realnoj (materijalnoj) vrednosti dodamo vrednost koju mu daje sve one emocije, asocijacije, iskustva i informacije zbog kojih je neko spreman da odvoji određenu svotu novca kako bi došao u njegov posed. Dakle, brend ima fizičku formu ali je vrlo bitna psihološka dopadljivost potrošaču, da on tačno zna kad ode u prodavnicu šta želi da kupi. Praktično to znači da je danas,vise nego ikada, ključ uspeha u bilo kojoj poslovnoj aktivnosti detaljno poznavanje i razumevanje ljudskih emocijalnih potreba i želja. Korporacije širom sveta prihvataju činjenicu da njihove šanse na tržištu ne zavise toliko od smanenja troškova proizvodnje i povećanja profita koliko od razvijanja potpuno novih tokova prihoda zasnovanih na novim idejama,pre svega izgradnjom jačih veza i odnosa sa njihovim potrošačima,koje karakteriše pre odnos partnerstva nego klasični zakon ponude i potražnje. Menadžeri koji grade brend moraju dobro to da osmisle tako da onaj potrošač kada želi nešto da kupi, da li dobar ajvar ili med, on je već u svojoj glavi izgradio vrednost tog brenda. Smatra se da je danas najznačajnija funkcija markentiga baš izgradnja brenda. Cilj brendiranja je da izdiferencira vaš proizvod na tržištu od ostalih proizvoda iste vrste. Uspešan brending program zasniva se na principu da se u svesti potrošača kreira percepcija da na tržištu ne postoji ni jedan proizvod kao vaš proizvod, da je on jedinstven i da ga treba zapamtiti kao nešto potpuno novo i posebno. Međutim veoma je važno zapamtiti da se proces bredinga ne događa na tržištu proizvoda i usluga,već isključivo u glavama i svesti potrošača. Snaga Brenda pre svega zavisi od pozicije koju taj brend ima u svesti potrošača u odnosu na ostale brendove. To praktično znači da vise nije dovoljno da imate najbolji i najjkvalitetniji proizvod, najpovoljniju cenu, najbolju distributivnu mrežu i vrhunsku promociju. Najvažnije je koliko i šta o vašem proizvodu zna i misli prosečni potrošač na ulici. Marketinška strategija treba da se bazira na tome koju poziciju u odnosu na direktnu konkurenciju na tržištu ima određeni proizvod u očima potrošačke ciljne grupe. Ukoliko naši proizvođači uspeju da njihov brend u gradaciji određenih proizvoda ima drugu ili treću poziciju,oni još uvek imaju šansu za uspeh na tržištu. Proizvod mora biti viskokog kvaliteta. Ako uzmemo za primer brend Leskovački Ajvar. Leskovčani su marketinški napredovali, tako oni danas malte ne ne mogu da proizvedu one količine koje mogu da plasiraju pod tim brendom. Dosta se priča o proizvodima određenog geografskog porekla. Ako se zna da je Leskovac recimo područje gde se uzgaja dobra paprika sa svim tim ekološkim uslovima koji utiču na tako dobar plod paprika (kvalitetna sirovina za ajvar), pa tradicionalan način prerade, onda jednostavno kad dođe potrošač u prodavnicu u radnju on traži da kupi “taj ajvar koji po njemu najbolji” (LESKOVAČKI AJVAR). Pozicioniranje na tržištu sa nekim brendom je velika stvar ali kada jednom uspete morate to da zadržite i da održite kvalitet. Jednom kad stvorite brend možete od toga lepo da živite. Morate biti sigurni da imate gde da ga prodate i to po pristojoj ceni. Odluka potrošača da kupi neki proizvod ili ne donosi se na osnovu pozicioniranja proizvoda,njegovog imena(brend-a),u svesti potrošača.Kada do njega dođe, rezultat kupovine je već unapred predodređen.

Da li je kvalitet ono što uvek drži kupca ili ljudi više gledaju ambalažu?

Kvalitet je taj koji bi trebalo da opredeljuje kupovine određenog proizvoda. Nažalost, vi danas na pijacama možete videti robu za koju se zapitate da li to neko kupuje. Međutim, čim je taj prodavac izneo to na tržište, on ima određeni broj kupaca. To da li neko gleda ili ne da je nešto vrhunski kvalitetno, zavisi i od imovinske situacije. Ona utiče i te kako na izbor pri kupovini. Kvalitet bi trebalo da bude imperativ, ali sve zavisi od ekonomskih okolnosti. Meni recimo strašno smeta kada se kaže “zdrava hrana” . Hrana treba da bude zdravstveno bezbedna, a ne da se kaže “zdrava hrana” pa da postavimo pitanje “a šta je to onda bolesna hrana”. Svaki proizvod treba da bude zdravstveno bezbedan, a da bi proizvod bio takav on mora biti napravljen od kvalitetne sirovine. Recimo sirevi... Mi smo prošle godine na Sajmu etno hrane i pića imali ogromnu lepezu sireva ne samo od kravljeg mleka, nego od kozjeg, ovčijeg... Naši proizvođači koji su izlagali svoje proizvode na prethodnim Sajmovima etno hrane i pića, poslušali su savete od pre par godina, da oni, kada imaju dobru sitovinu i prave već kvalitetne proizvode, treba i da ih malo za oko potrošača pripreme, da ih lepo upakuju, da bude lepa ambalaža. Na poslednjem sajmu se videlo da su poslušali savet i pohvalio sam ih. Mi smo kao žiri koji broji sedam članova imali vrlo težak zadatak kako što objektivniji oceniti sve te proizvode i realno podeliti te nagrade. Ja svim novim poljoprivrednim proizvođačima preporučujem da dođu na taj sajam po ideje o lepezi proizvoda i načinima pakovnja.

Koliko je na poslednjem Sajmu bilo učesnika a koliko nagrada?

Bilo je oko 150 raznih nagrada i 440 učesnika i više od 2.000 proizvoda.Vrlo je teško odabrati najbolje. Nagrade nisu deljene olako i nama kao žiriju je bilo jako teško da napravimo gradaciju. Moj lični cilj i zalaganje je da podstaknemo naše proizvođače, da ih stimulišemo da još bolje rade, da usvaršavaju svoje proizvode i da od toga mogu da žive. Ta diploma koju oni dobiju znači, jer u očima potrošača kada dođe na štand i vidi priznanje, to je taj psihološki momenat i rado se odlučuje za kupovinu. Tako da su im ta priznanja pomogla da napreduju, to je i naš cilj. Oni dolaze iz različitih regiona ali se svi trude da budu nametljivi sa tim svojim proizvodom da sutra želi neko da ih kupi i da se redovno vraća tom proizvodu. Svi ti proizvodi su zaista ETNO i pravljeni su po tim starim, uniformisanim tehnologijama. Svako to područje sa koga oni dolaze je specifično. Ne kaže se džabe, recimo, kada odete u restoran, da hoćete SJENIČKO JAGNJE, jer svako to jagnje ima svoje posebnosti u pogledu ukusa jer ta biljna asocijacija koja raste na određenim područjima je specifična samo za taj teren. Upravo u tim travama nalaze se te fito-estrogene materije koje utiču na takve pikantne ukuse pojedinih proizvoda sa određenih područja (jagnjeće meso, mleko...).

Prošle godine ste sa bine na Etno sajmu poručili proizvođačima da i dalje treba da rade na usavršavanju pakovanja kao i da treba da se sve više okreću finalnim proizvodima. Za prvo su vas očito poslušali, a kako stoje stvari sa ovim drugim?

Mogu Vam reći da slušaju i ja sam prezadovoljan. Za ambalažu su, dakle, poslušali. Dobar primer su pčelari iz Uduženja “Naš med” koji su napravili sopstvenu teglu. Radi se mnogo na ambalaži i pakovanju da se zadovolje oči potrišača. I sami štandovi su sve lepši. Što se tiče veličine pakovanja, vi kada kupite neko veliko pakovanje i otvorite, dolazi do mogućnosti da se pokavri jer ne potrošite celokupnu količinu za kratko vreme. Naravno, ta pakovanja su najčešće izbor većih domaćinstava gde jede cela porodica. Manja pakovanja bolje prolaze. Gubici su mnogo manji. Kome prodati pakovanje od više kilograma? Ako kupujete recimo ljutenicu, ne treba Vam tegla od 700 grama, već neka manja.

Koliko je teško ići u korak sa inovacijama a zadržati tradicionalan način proizvodnje?

Tradicionalno nije teško zadržati jer su ljudi navikli da je to prava stvar. Ta tradicionalnost je upravo zaslužna za kvalitet proizvoda. Vi tu nemate dodataka u vidu nekih aditiva (arome, zaslađivači, konzervansi). Dakle, kako su davnih godina pravile naše bake, pravi se i danas. Jedino što se dodaje jeste ulje, so, šećer...Nikakvi drugi nutrijenti. Odličan primer je manifestacija Sajam zimnice u Koceljevi, gde su prisutni upravo takvi proizvodi i gde žene bukavlno ne uspevaju da proizvedu robe kolika je potražnja. Ta tradicionalna proizvodnja će tek biti nezamenljiva, jer je ukusna, zdravstveno ispravna, lepo upakovana.

Da li je onda Vaš savet da treba nastavimo da idemo u tom pravcu? Da li će nas i stranci više ceniti kada vide koliko mi sami sebe i svoje cenimo?

Svakako. Taj dinar koji mi dajemo za kupovinu određenog proizvoda će ostati kod nas. On će moći indirektno da se vrati našem proizvođaču da on može od toga da radi. Jer danas nemamo teške industrije, a s druge strane ti prirodni poljoprivredni resursi su neiskorišćeni. Problem nam je, prvenstveno, smanjenje broja stanovnika u tim ruralnim područjima, koja su bogom dana za određene vidove proizvodnje, jer su nezagađena. Jer komparativne vrednosti jednog regiona ne mogu se porediti sa komparativnim vrednostima drugih regiona. Recimo RTANJSKI ČAJ. Svi znamo da je odatle i da samo tamo vladaju određene ekološke prilike - klimatske (sunce, kiša, vetrovi, zemljište) koje utiču na specifičnost biljaka koje rastu na tom području. Ako životinje konzumiraju te biljke, opet ćemo i kroz njih imati specifičnost tog područja. Livadski, šumski med, sirevi, čajevi...to će uvek biti aktuelno. To treba upravo da iskoristimo ne samo za nas, nego i za strance. Tamo gde je veći kapital domaćinstava oni znaju šta je kvalietno i neće baš bilo šta da kupe. Stari svetski brendovi, kao što je recimo francuski ROKVOR sir, zaštićen još u 14. veku, njegova je cena kod nas od 35 do 40 evra po kilogramu. Naravno da bi i naš čovek voleo da ga kupi, ali je potreban veći standard.

Koji su nas prehrambeni brendovi najviše proslavili u svetu?

Što se tiče hrane, spomenuo bih PIROTSKI KAČKAVALJ. Taj region nije proslavio TIGAR, recimo, nego kačkavalj, jagnje i ćilim. Mi, dakle, osim na povećanju broja proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom, treba da poradimo i na tome da imamo više priznatih proizvoda na nivou Evropske unije. Lakše je plasirati proizvode na tom tržištu ako su najpre ovde zaštićeni, a pogotovo ako su i međunarodni priznati. Mogli bi da izdvojimo ARILJSKU MALINU jer je konstanstno dobra. Područje Stare planine za kačkavalj pirotski ili Arilja za istoimenu malinu je stvarno Bogom dano za te proizvode. Sokovi, džemovi, liofilizacija...Zaista su poradili na marketingu i uspeli da psihološki privuku potrošače.

Na čemu bi u smislu veće popularizacije u svetu trebalo da poradimo po pitanju naše rakije?

Činjenica je da ima sve više destilerija. Ima ih sve više. Imamo odlične voćne rakije i šljivovicu. Došlo je do pomaka. Pre svega u kvalitetu jer sve više imamo organske proizvodnje, zatim ti domaćini što izlažu na sajmu stvano zaslužuju pohvalu, pre svega zbog kvaliteta, pa je dobro upakovano, nemate danas nijednu rakiju da je loša flaša, dizajn je sve bolji. Oni, međutim, sve to prodaju na sopstveni način, bore se za tržište. Nekada je to išlo mnogo lakše. Imali ste gigante poput NAVIPA koji su otkupljivali velike količine rakije. Danas to u startu budu niske otkupne cene, a kada destilerije prerade i upakuju rakiju, mnogo su visoke cene i onda je to destimulativno za naše proizvođače. Mnogo proizvođača koji prave dobre rakije nisu jednostavno sposobni da se sami probiju na tržište. Tako da je to osnovni problem. Kvalitet nije sporan. Po meni rakija, recimo, “dunjevača”, ne može da ima nisku cenu . Mi dosta uvozimo aroma, recimo iz Slovenije. Ali to nije prava rakija i to se prepozna i nema prođu.

Da li možemo opet biti zemlja jakog svinjarstva?

Svakako. Svinjarstvo treba da bude razvijeno u onim rejonima gde je intenzivna ratarska proizvodnja, gde se proizvode energetski vredna hraniva poput kukuruza. Recimo u Vojvodini. Bolje da taj kukuruz finalizujemo kroz kilograme mesa a ne da ga izvozimo kao sirovinu. Imali smo kapacitete, dosta je toga uništeno, ali svakako ta svinjarska proizvodnja je laka za obnavljanje zahvaljujući visokoj plodnosti grla, kratkom gestacionom periodu i kratkom generacijskom intervalu. Sada kada ne moramo da vakcinišemo svinje, otvaraće se mogućnost izvoza svinjskog mesa na evropsko tržište. Međutim, da bi mogli da izvozimo moramo uvesti sistem ocenjivanja na liniji klanja po SEUROP stanadardu, a to je da se svinje plaćaju po procentu mesa u polutkama a ne po kilogramu žive vage. Tu nastaje problem, jer naši proizvođači ne mogu sami da naprave kvalitetne svinje. Moraće da više sarađuju sa stručnim ljudima koji će da ih savetuju kako doći do što većeg procenta mesa u polutkama. To nama omogućuje bolju selekciju sa tim egzaktnim podacima, a proizvođaču veču ekonomsku korist. Razlika u ceni živih svinja po kvalitetu polutke može biti i do 90 evrocenti, na Zapadu. Proizvođač svinja je onda zainteresovan za saradnju. Na primer. ako imamo 2 miliona svinja u tovu i povećamo samo za jedan procenat mesa u polutkama (osobina prirasta mesa je visoko nasledna osobina, gde se može očekivati veći efekat uz odgovarajuću selekciju). Na taj način dobije se znatno veći prinos mesa u polutkama, pa kada pomnožite to sa 400-500 dinara koliko treba izdvojiti za za kilogram mesa, radi se o milionima evra. Tehnologija rada mora biti bolja. Proizvođači i ovde i u svetu žele svinje što boljeg kvaliteta, jer je svuda poenta da proizvedete nešto što možete da prodate, što tržište traži. Pedesetih godina prošlog veka je na snazi bio tzv. MASNI RANDMAN, a ato znači da su recimo mangulice bile cenjenije ako su masinje, a danas se traži suprotno da polutke budu sa što većim procentom mesa. Bez GMO, bez hormona. Kada je reč o preradi, da se vodi računa o kontrolisanju količine svih dodatak-aditiva.

 

Marija Božanić