Ponekad su brojke tek zanemarljiva statistika, a nekad su one zaista znak za stavljanje "prsta na čelo". E tako je u slučaju neslavne situacije kod nas po pitanju stočartva – da ono čini samo 30 odsto Bruto proizvoda poljoprivrede, a imamo potencijala da budemo daleko bolji od toga. Zbog čega nismo, kakva smo ranije sila bili po ovoj oblasti poljoprivrede, šta bi sve trebalo da učini i država i proizvođači po pitanju opšteg boljitka u ovoj priči, kao i na temu nezaobilaznog brendiranja i ove oblasti agrara – imali smo čast da razgovaramo sa prof.dr Cvijanom Mekićem, sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. 

Na stručnom skupu ovog proleća u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), ministar za brigu o selu Milan Krkobabić izneo je jedan prilično alarmirajući podatak, a to je da je udeo stočarstva u poljoprivredi Srbije svega 30 odsto, dok je u razvijenim zemljama to 60 procenata. Kako komentarišete takvu "neslavnu" situaciju? 

To je tačno i tu problematiku sam više puta naglašavao u svojim naučnim radovima na temu “Opšte stanje poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji”. To su evropski kriterijumi. Stepen razvijenosti jedne zemlje meri se stepenom razvijenosti stočarstva. Prema tim kriterijumima, ukoliko je udeo stočarstva iznad 60 odsto u bruto dohotku poljoprivredne proizvodnje,stanje u agraru te zemlje je dobro. Ako je učešće stočarstva 50 do 60 odsto, isto se smatra zadovoljavaljućim, a sve što je ispod 50 procenata- smatra se da u agraru te zemlje nešto ne funkcioniše kako treba. Već 30 i manje odsto je izuzetno zabrinjavajuće. Ako vi nemate učešće stočarstva u bruto proizvodu poljoprivrede iznad 50 odsto, to vam ukazuje da sve ostalo ne funkcioniše kako treba. To je znak da mi dosta sirovina izvozimo, a ne finalnih proizvoda, što nije dobro. Imali smo dosad situaciju da smo kukuruz izvozili u naše susedne republike, a da smo uvozili svinje, što je po meni vrlo problematično i apsurdno. Mi kao agrarna zemlja ne bi smeli to da dozvolimo. U svim razvijenim društvima poljoprivreda, a posebno stočarstvo je planska proizvodnja i u sistemu je od njive do trpeze. Vrednost proizvodnje po hektaru na godišnjem nivou u Srbiji je 800-1000 evra, dok je u Holandiji 23.300, Danskoj 18.600, Austriji 14.800 evra. Nagla potražnja za stočarskim proizvodima u zemljama u razvoju , smatra se “revolucijom u ishrani”a Srbija im sve što je potrebno da učestvuje na takvim tržištima, a to je plodna zemlja. Tako da po mom mišljenju, to što je rekao ministar jeste tačno i veoma zabrinjavajuće. 

Takvo stanje je sad, a nekada je, sudeći po onome što se moglo čuti na pomenutom skupu, Srbija je bila ozbiljna "sila" u ovoj grani poljoprivrede. Jer, kažu podaci, da je devedesetih godina u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, od 50.000 tona junetine oko 30.000 tona bilo iz Srbije. I da sevratimo na današnju situaciju"spali" smo na čitavih 500 tona. Šta Vi kažete o tom sunovratu?

To je naša činjenična situacija koja ukazuje gde se nalazimo. U pitanju je bilo 30.000 tona kvalitetnog “bebi bifa”. Mi od 1996.godine imamo dozvolu od EU za godišnji izvoz 8.875 tona “bebi bifa” po beneficiranim uslovima. Međutim, mi svaka 3-4 meseca do pola godine imamo krizu u tovnom govedarstvu. U Srbiji se godišnje utovi oko 12.000 hiljada junadi i proizvede oko 75.000 tona junetine,što je dovoljno za naše potrebe. Srbiji nedostaju kupci žive junadi. Naš potencijal i ponuda su daleko veći i zbog toga za tovno govedarstvo u ovom času bitan je izvoz junadi ili junećeg mesa. Problem za tovljače stoke je niska otkupna cena junadi i tovnih svinja. Problem leži u paritetu cena, jer su pariteti cena narušeni. Evo sad trenutno (kraj maja) imamo ovu lošu situaciju sa svinjarskom proizvodnjom. Što se tiče junetine, mi od te ugovorene kvote na tržište Evropske unije uspevamo da isporučimo nekih 7-8 odsto. U takvoj situaciji je bolje reći da uopšte nemamo izvoza. S druge strane, i tih 12.000 hiljada tovne junadi što je utovljeno prošle godine– nemamo kome da prodamo. Tačnije, imamo, ali po ceni koja je nestimulativna za proizvođače. Nedavno smo imali skok cene stočne hrane, posebno žitarica, kada je kukuruz dostigao cenu od 30 dinara po kilogramu, dok je soja koštala čak 100 dinara. A s druge strane, cena svinja niska, prosto nestimulativna za tovljače svinja. Jednostavno, ja se stalno zalažem da moramo da utvrdimo paritete, na osnovu kukuruza kao glavnog energetskog hraniva u proizvodnji stočne hrane. Prema svim standardima, na primer,za kilogram žive vage svinja,proizvođač bi trebao da može da kupi 7 kg kukuruza. Ukoliko on može da kupi 7. kilograma kukuruza za kilograma žive vage svinje, on će biti na pozitivnom što se tiče proizvođačke cene. Ako može da kupi 8. kilograma, on već ima solidnu zaradu, a sa 9 to je već odlično za njega. U svinarstvu kriza upravo i vlada zbog te visoke cene kukuruza, iako je on sada pojeftinio. Kada je pre neki dan polovinom maja bilo 7 kilograma kukuruza 210 dinara, svinje su bile 150-160 dinara po kilogramu žive vage,tovljači su gubili gotovo pola evra po kg žive mase svinja. 

Da li ste Vi za to da postoji Uprava za stočarstvo da bi bili uspešno rešavani problem poput cenovnog dispariteta? Da se ne desi da se zadruge opredeljene za stočasku proizvodnju predomisle pri apliciranju za subvencije, pa sa sa nabavke "opreme i genetike" za stočasrtvo "prešaltuju" na nabavku traktora, jer tu, narodski rečeno, vide veću vajdu.

Sad je Zadružni savez Srbije pokrenuo inicijativu da se osnuje Uprava za stočarstvo pri Ministarstvu poljopivrede, što sam ja zagovarao još pre 20 godina. Ta uprava bi sve ove probleme rešavala i nadam se da bi onda i udeo stočarstva u bruto proizvodu poljoprivrede počeo da raste iznad onih 30 odsto. Tamo bi sedeli stručni ljudi koji bi sve to pratili i uvek na vreme predlagali saniranje raznih problema. Međutim, što se tiče dodele sredstava za stočarstvo,naročito za nabavku kvlitetnog priplodnog material, po meni se dodeljuju u nepovoljno vreme. Mora malo bolje da se sagleda situacija, pa da ti naši zainteresovani, budući poljopredni proizvođači i odgajivači određenih vrsta domaćih životinja mogu to stvarno na tržištu da navbave kad im treba. Imali smo situacije da sredtsva budu dodeljen u decembru, kad su morali "ad hok" da rešavaju problem oko nabavke grla u ovčarstvu, a tada njih na tržištu nema. Tu je došlo do pometnje i nerelanih prometa. Država daje sredstva za kvalitetne domaće životnije jer je cilj genetsko unapređenje stočarske proizvodnje. Ta Uprava bi bila dobra kancelarija gde bi mogli svi ti problemi da budu rešavani, a sa ciljem da se dobro implementiraju ta sredstva, koja po meni nisu nimalo beznačajna. Dosta tu ima stihijskog deljenja para, pa imam osećaj da je mali efekat te pomoći na terenu. To su krucijalni problemi koje bi ta instititucija mogla da reši. Kad dajete sredstva ona prosto treba racionalno da budu iskorišćena.

Kako komentarišete broj grla stoke u konstantnom opadanju? Čak i u predelima Peštera, terenu Bogom danom za razvoj ekstezivnog stočarstva. 

Pa jeste, i taj kraj je, nažalost, devastiran što se tiče stočarske proizvodnje. Mi imamo nešto više od 878.000 goveda svih kategorija. Kad uzmete prave podatke koliko na godišnjem nivou može biti proizvedeno teladi to je minimalno. S druge strane, mi nemamo dovoljno teladi. Prosto, fali nam osnova za neke veće brojke u govedarstvu. Sad imamo uvoz živih životinja za tov. Jedna strategija na dugoročnom nivou mora da postoji. Mi smo dozvolili da se stočarstvo potpuno devastira i da kažemo da je lakše uvesti nego domaće proizvesti. Stiže nam dosta mesa iz EU, neretko sumnjivog kvaliteta. Mi bi trebalo da svest naših proizvođača dignemo na jedan viši nivo, da ono što je proizvedeno domaće, da je kvalitetnije od ovog uvoznog. 

Tu dolazimo do brendiranja. Da li mislite da je realno, ako nam ni proizvodnja nije kako treba, da se gradi brend zvani stočartsvo?

Brend stočarstva treba da se gradi, tačnije da se nastavi taj proces brendiranja, da se unapređuje i da imamo što više finalnih proizvoda koji su sa oznakom geografskog porekla. Jer mi imamo sjajne predele što se tiče stočarstva. Eto spomenuste Sjenicu. Ona ima tri proizvoda zaštićenog geografskog porekla – kravlji sir u kriškama, ovčiju stelju i ovčiju jagnjetinu, što je nedovljno.Proizvodi sa zaštićenim geografskim poreklom, trebalo bi da povećaju vrednost tih proizvoda za 20 odsto na tržištu. To ne znači da i drugi regioni ne treba da idu na brendiranje I zaštitu geografskog porekla. Jednostavno, tržište mor da se oslušne – šta to potrošači traže, da vidite kako bi vi kao proizvođač mogli da utičete na svest potrošača, da se opredeli da kupi vaš proizvod koji se bitno razlikuje od drugih iste vrste koji se nalazi na tržištu. 

Jedna od stvari koja je takođe imperativ u daljem razvoju stočarstva, kako su istakli iz SANU-a, jeste neka rejonizacija. Šta Vi mislite - gde je šta najbolje gajiti u stočarstvu?

Mi smo to nekada predlagali, dok nas je neko pitao. Međutim, promene se ministri, pa naši papiri ostaju u nekim fiokama...Najnovija strategija koja je urađena pre nekoliko godina je napravljena tako da ne može da zaživi. To sam rekao kad je promoviisana, zato što su je radili ljudi koji se ne razumeju u problematiku stočasrke proizvodnje. Ponavljam ako stočasrtvo sa samo 30 odsto učestvuje u bruto dohotku poljoprivredne proizvodnje – stanje u agraru je katastrofalno. Vi neke modele prepisujete iz zemalja koje su visokorazvijene i imaju učešće stoočastva preko 60 odsto u bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Na osnovu toga pravite akcioni plan. A trenutna strategija, odrađena kako jeste, ništa nije mogla dobro doneti. Mi smatramo da u Vojvodini, recimo, gde je intenzivna poljoprivredna proizvodnja, treba da se razvija mlečno intenzivno govedarstvo, svinjarstvo, živinarstvo. S druge strane, ne možemo na Pešterskoj visoravni da gajimo "holštajn-frizijsku rasu goveda". Tu treba gajiti "simentalca", domaće šareno goveče i druge sivo-smeđe rase goveda. Što se tiče ovčarstva, u brdsko-planinskim područjima treb gajiti razne sojeve pramenki, gde bi se jedan deo populacije oplemenio sa virtemberškom rasom. U pribrdskim terenima za ukrštanje može se koristiti "il de frans", rasa ovaca, za proizvodnju mesa i vune. Treba, naravno, odrediti i rejone pogodne za kozarstvo. Da znamo šta se radi u regionu Šumadije, Zapadne Srbije, u Vojvodini. Slažem se, dakle, da je ta teritorijalna podela, tj. reonizacija stočarske proizvodnje preko potrebna.

Da li bi onda u najkraćem moglo da se kaže, što takođe poručiše iz pomenute institucije, da bi u brdsko-planisnkim predelima trebalo da se ide na autohtone rase, a u ravnici na produktivnije? 

U brdsko-planinskim područijima poput Sjeničko-Pešterske visoravni, nekad se gajio izvorni oblik sjeničke pramenke. Međutim danas nema izvornog oblika, ona je oplemenjena sa "virtenbergom". To je nemačka rasa koja može takođe da podnosi takođe više nadmorske visine iznad hiljadu metara nadmorske visine.Kod Sjeničke oplemenjene pramenke povećan je okvir tela, zatvorenost runa, povećan kvalitet runskog vlakna i dobili smo izvanrednu ovcu. Dalje, Stara planina je već devastirana što se tiče stočarstva, parktično možemo reći da ga nema. Homolje isto. Ostalo je malo u Sjenici i taj Zlatiborski kraj. Tamo treba da se gaji domaće šareno goveče u tipu simentalca eventualno grupa sivo-smeđih goveda. U ravničarskim predelima, pak, tamo gde je visokorazvijena ratarska proizvodnja, kao u Vojvodini, proizvodnja će biti bolja, intenzivnija, produktivnost veća. Tamo treba razvijati intenzivnu govedarsku, svinjarsku I živinarsku proizvodnju. Tu je osnova. Što se tiče zasupljenosti određenih rasa u određenim predelima, ne treba sve autohtone da budu u višim predelima, mogu se oplemenjivati. Tako da jedan deo populacije moramo menjati, ako mislimo da povećamo proizvodnju, u ovom slučaju kvalitetnog jagnjećeg mesa. Moramo jedan deo selekcionisati i unaprediti i ukrštati na primer u brdsko-planinskim područjima sa "virtenbergom", a u nižim predelima može da ide "il de frans". Onda ćemo dobiti jagnad koja će biti bolja. Takođe, genetski resurs treba čuvati.

Prof.dr Dr Ratko Lazarević ističe da moramo da dupliramo broj grla u svim sektorima da bismo imali održivi razvoj stočarstva. U brojkama to znači da treba da imamo 1,6 miliona goveda, 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca....Koliko bi čega, po Vašem mišljenju, trebalo da bude da bi se pomerili od onih 30 odsto?

Mi imamo prirodne resurse za mnogo veći broj grla svih vrsta domaćih životinja nego što je akademik prof. DR Ratko Lazrević izneo. Međutim, mnogi analitičari iznose negativne trendove u stočarskoj proizvodnji od devedesetih godina prošlog veka pa sve do danas. Ako ozbiljno mislimo da napredujemo, mi moramo da napravimo ozbiljnu strategiju razvoja stočarstva,a da strategiju razvoja urade struka.Prethodna strategija ništa ne vredi, jer je praktično mrtvo slovo na papiru. Znate, Srbija je recimo 1955.godine imal 5 i po miliona ovaca. Da bar imamo jednu svinju po stanovniku – to bi bilo dobro. Mi smo devedesete godine imali dva miliona grla goveda svih kategorija. Ali to je sad jedan dug put vraćanja na to stanje, mnogo brže je išlo upropašćavanje stočarstva nego što će ići revitalizacija. Moguće je neko povećanje recimo za 2 do 3 odsto na godišnjem nivou.

Mnogo toga zavisi od sistema, konkretno što subvencije nisu redovnije, da ne kažemo veće, ali šta je do proizvođača. Gde oni treba da se menjaju?

Subvencije kolike tolike su, smatram da su veoma značajne. Međutim, mislim da fali nam ljudi na terenu i ozbiljnost rada tih osnovnih odgajivačkih organizacija koje treba da kontrolišu te naše proizvođače. Da se zna kako koriste sredstva koja dobiju od države. Jer iz godine u godinu se silne milijarde sredstava izdvajaju, a efekat skoro nikakav nismo osetili. Ti odgajivački programi se i prave na petogodišnjem nivou iz namere da se unapredi a ne unazadi stočarska proizvodnja. Mora biti više inžinjera uljučeno u tu kontrolu. Oni, u sadašnje vreme, kapacitetom nisu sposobni da to urade. Možda jednom-dvaput godišnje odu kod poljoprivrednih proizvođača. Dakle, problem leži u neadekvatnom uključivanju struke, lošoj kontroli troškova i primeni odnosno korišćenju sredstava u cilju unapređenja stočarske proizvodnje. Naravno, veoma je bitno i da proizvođači konstantno unapređuju svoje znanje. Znate, država novac daje onim proizvođačima koji su zainteresovani za genetsko unapređenje u stočarstvu, onome ko je opredeljen da bude proizvođač kvalitetnih životnija. Onaj ko se bavi stočarstvom na jedan ozbiljan način, mora obeležavati svoje životinje, sprovoditi kontrolu produktivnosti. Iskreno, ja sam skeptičan i smatram da jedan značajan broj Osnovnih odgajivačkih orgnizacija neadekvatno sprovode kontrolu produktivnosti, nego friziraju i izmišljaju podatke zbog izveštaja, a to nije dobro. To je razlog zašto stagniramo u razvoju stočarske proizvodnje, jer država izdvaja značajna sredstva za te namene.Prema izveštaju državne revizorske institucije u period 2016-2018.godine Republika Srbija je iz budžeta izdvojila oko 28. milijardi dinara za podsticaje u stočarstvu,ali u navedenom period nije došlo do povećanja broja grla pojedinih vrsta domaćih životinja,proizvodnje mesa I povećanja izvoza u oblasti stočarstva.Uperiodu 2018-2020.godine izdvojeno oko 26. milijardi dinara za podsticaje merama ruralnog razvoja,nije moguće oceniti stepen ostvarenja ciljeva politike ruralnog razvoja.Dakle u dve kontrole, Državne revizorske institucije, utvrđeno je, da je potrošeno oko 54. milijarde dinara od 2016 do 2020.godine,a rezultata u oblstima gde su plasirana sredstva nema.

Smatrate li da ljudi nekada ne shvataju da moraju da naprave razliku između gajenja životinja za tržište (u smislu ispunjavanja svih navedenih uslova) i neke kućne proizvodnje?

Moraju, naravno da prate savremene trendove u pogledu kvaliteta,dizajna,dobre ambalaže,markentinga itd. U smislu marketinga, moramo priznati da nam u poslednje dve godine fale sajmovi, jer upravo na njima naši proizvođači mogu da se predstave šta i kako rade, struka je tu da ih kontroliše, pa i promoviše njihov kvaitet. Zahvaljujući tim manifestacijama, pokazalo se da proizvođači lakše dolaze do kupaca I imaju bolju prođu na tržištu. Naravno, oni koji žele da rade kvalitetno i da svoju primarnu proizvodnju finalizuju do finalnih proizvoda,a ne da prodaju sirovinu. Kad je kozrstvo na primer u pitanju, bolje je, da gajite 70. koza I da mleko prerađujete u sopstvenom domaćinstvu do finalnih proizvoda, nego da gajite 200. grla koza I da mleko prodajete mlekarama,a finansijski efekti su isti za oba vida kozarske proizvodnje. Takođe, sistem uspeha jeste i u udruživanju u zadruge, jer su one mesto gde bi oni trebalo što pre da dobiju prave informacije, kako da rade. Znate - informacija je novac. Upravo udruženi u zadruge će dobijena sredstva ispravno implementirati, pa neće doći u situaciju da se razočaraju i na kraju odustanu od proizvodnje. Bitno je takođe i da ta sredstva, kao što smo već rekli, dobiju onda kad im je potrbno. Recimo, u govedarstvu i može kad god, a u ovčarstvu – isporuka priplodnog podmlatka kreće od aprila meseca. Možemo naravno I da planiramo jagnjenje I u vansezoni, preko primene biotehnoloških metoda, ali to radi manji broj odgajivača. To je takozvana namenska reprodukcija – da imamo jagnjad na tržištu kad niko nema i onda dobijemo veću cenu i veću ekonomsku korist. Međutim, sve to bi moglo da se lepo rešava kroz Upravu za stočarstvo, koja se po svom delokrugu sa postojećim institucijama ne bi poklapala, a samo bi bila korisna. Ona bi se bavila zdravom proizvodnjom. Inicijativa je upućena ove godine, pa čekamo odgovor Ministarstva poljoprivrede. Upućivali smo je mi i 2000. godine još, ali nam rekoše tad "da nije trenutak ta to".

Nakon sve ove priče, prepune pričama o neiskorišćenom potencijalu srpskog stočarstva, koja bi bila Vaša poruka?

Stočarstvo je razvojna šansa celokupnog privrednog razvoja Srbije! Jer, ponavljam, ako bi podigli taj udeo stočarstva u bruto proizvodu poljoprivredne proizvodnje sa sadašnjih 30 odsto ,na viši nivo onda ni kukuruz ne bi išao u izvoz kao sirovina, ni druge žitarice, nego bi se prerađivale kroz stočarsku proizvodnju i imali bi svoju proizvodnju,većih količina mleka ,mesa itd. Bitno je, takođe, da svest proizvođača i potrošaća se digne na jedan viši nivo. Moramo više da forsiramo domaće jer jedino to nas može zadržati na ovim prostorima. Uzalud dajemo sredstva ako se područja devastiraju i ostajemo bez stanovništva, a nema povratka. Demografska slika nije sjajna. Sve razvijene zemlje baziraju razvoj na razvoju stočarstva i ove alternative koje se nude ne mogu da je zamene. Govorim o ratarskoj proizvodnji, jer imate recimo primer velileke devastacije humusa na poljoprivrednom zemljištu Vojvodine, jer se ne koriste organska đubriva iz stočarstva,zato što ga nema dovoljno. Dalje, problem je i u tome kakvo meso uvozimo i jedemo, jer meso iz uvoza kako se navodi ide za preradu. Mesa trošimo za 20-30 kilograma godišnje manje nego stanovništvo zemalja EU.Najzad, stoji i to da bi ljudi konzumirali kvalitetnije meso kada bi im standard bio veći. Upravo zato je i važno raditi na razvoju stočarstva jer ono može podići celokupnu privredu!Nova koncepcija poljoprivredne proizvodnje treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje I zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze,što podrazumeva horizontalnu I vertikalnu povezanost primarne proizvodnje i prerađivačke industrije.