Poslednjih godina kod nas primetan je trend okretanja domaćoj, zdravoj hrani. To znači organsko, proizvedeno na tradicionalan način, bez previše (ili uopšte) upliva industrije. E jedna od namirnica o kojoj ljudi sve više vode računa pri odabiru, jeste brašno. Domaće belo pšenično, kao i brašna od drugih žitarica - sve su traženija. Jasna je stvar, onda, da je vodeničarski posao sve cenjeniji, pa i isplativiji.

Upravo to je poruka povratnicima koji bi u Srbiji hteli da pokrenu neki biznis, ali i ljudima odavde koji razmišljaju u tom pravcu. Poruka stiže od kopredsednika Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministra Milana Кrkobabićai akademika Dragana Škorića,a posle konsultacija sa profesorkom dr Nadom Vidić i pesnikom Ljubivojem Ršumovićem, članovima Tima.

Kako je istaknuto u saopštenju iz Krkobabićevog kabineta, vodenice – potočare jesu viševekovni simbol Srbije i vršnjakinje Nemanjićke države. I danas se mnogi vraćaju tim tradicionalnim mlinovima na vodi, u kojima se prerađuje žito i proizvodi integralno brašno posebnog, jedinstvenog kvaliteta.

Prema podacima o popisu zemljišta iz 1867. godine, kod nas je bilo 7.125 vodenica. Prema navodima Društva vodeničara Srbije, 1948/49 godine u Srbiji je bilo nešto više od 7.500 vodenica. Danas ne postoje zvanični podaci o broju vodenica – potočara u Srbiji, a procene se kreću od 700 do blizu 1.000.

Ministar Кrkobabić posebno naglašava da je obnova i stavljanje u funkciju starih vodenica u Srbiji višestruko koristan projekat. "Vodenice – potočare kao osoben deo materijalne kulture Srbije, pored egzistencijalnog, imaju i istorijski i socijalno-društveni značaj, jer su se u njima meštani vekovima okupljali radi donošenja važnih životnih odluka. Danas vodenice – potočare mogu da imaju i značajnu ekonomsku dimenziju u okviru seoskog turizma, kojim se u Srbiji bavi oko 1.000 poljoprivrednih gazdinstava", kaže Krkobabić. On ukazuje da su vodenice posebno poželjne za mlevenje žitarica jer ne zagađuju okolinu i ne troše električnu energiju. "Valja ih obnavljati tamo gde su bile odvajkada. Vodenice su geostrateški veoma značajne zbog mogućnosti proizvodnje brašna i u vanrednim okolnostima i kriznim situacijama. Zato apelujem na sve lokalne samouprave da pomognu zainteresovanim domaćinima, posebno onima koji su udruženi, u obnavljanju i funkcionalnom aktiviranju vodenica", poručuje ministar.

I slavni srpski pesnik Ljubivoje Ršumović, član Tima pozdravlja i pridružuje se ideji da se revitalizuju vodenice - potočare u selima gde postoji slobodna tekuća voda. "Za razliku od mini hidrocentrala – potočare ničim ne ometaju ekološku funkciju vodotoka, a korisne su za kvalitetnu proizvodnju kukuruznog i brašna od drugih žitarica, pre svega, za turističku ponudu. Potočara je autentična građevina, koja i u rečima, nazivima delova, čuva našu tradiciju: JAZ, iskop za odvojen dovod vode, LAКOMICE, drveno korito preko stenovitog tla, BADANJ, koji prihvata vodu, CIPUN – na dnu badnja, koji formira mlaz vode koji pada na VITLO, koje okreće teški, kameni vodenički točak! UŠUR je deo mliva (svega samlevenog), koji ostaje vodeničaru, a RABOŠ je drvena sprava, čiji jedan deo dobija donosilac mliva, a drugi ostaje uz njegov džak", kaže Ršumović.

Profesorka dr Nada Vidić, specijalista za seoski turizam kaže da su vodenice građene od drveta ili kamena ili od oba pomenuta prirodna materijala, na potocima (potočare), na rekama (lađarice), a bilo je i onih pokretnih, koje su se mogle seliti. "Snaga vode je morala biti izuzetna, a količina postojana. Ovi prizvodni pogoni se nalaze u predelima izvanredne prirodne lepote. Možda je to i jedan od motiva što postoji interes za njima i danas, a sve češće i za eko-proizvodnjom u njima. Vodenice nisu bile samo proizvodni pogoni, niti samo objekti folklorne arhitekture, već su imale i širi društveni značaj. U njima su se sastajali meštani sela i dogovarali se o tome šta i kako u budućnosti", ukazuje profesorka.

Kako navode iz Tima, postojeće vodenice, kod nas, mogli bismo svrstati u tri grupe: napuštene i zapuštene; delimično aktivirane u turističke svrhe i, na kraju, aktivirane, kao proizvodni pogoni – mlinovi na vodi, a i uključeni u turističku ponudu.

Predsednik Društva vodeničara Srbije (registrovano 2010) Milan Pavlović, koji je na čelu tog Društva od osnivanja, i istovremeno (sa kumom Slavkom Jovanovićem) suvlasnik jedne vodenice u opštini Lajkovac, navodi da su vodenice apsolutno ekološke tvorevine, savršeni spoj prirode i čovekovog izuma, ljubavi i upornosti da se opstane. "Društvo ima međunarodni karakter, jer među 72 člana, tri su iz Republike Srpske i Crne Gore. Pavlović kaže da su vodenice danas, nažalost, postale atrakcija. A one, pored proizvodnje originalnog kvalitetnog brašna od celog zrna žitarica, mogu da budu izazov za duži boravak turista za šta je potrebno u blizini vodenice izgraditi i vajate za turiste sa restoranom", kaže Pavlović.

On ukazuje da su među problemima budućih vodeničara imovinsko- pravni odnosi kod onih vodenica čiji vlasnici odavno nisu među živima, a naslednici nisu zainteresovani da nastave taj posao. "Očekuje da će država, poput one do 1990. godine u ime svoje vojske i naroda pomagati rekonstruisanje i rad vodenica zbog njihovog značaja u proizvodnji hrane – brašne i hleba u vanrednim okolnostima", poručuje Pavlović.

On navodi da je na početku bitno da se izabere mala reka ili potok koji ima vodu tokom cele godine. Neophodan je jaz, odnosno deo reke koji se skreće od rečnog korita da bi se napravila vodenica, pri čemu je bitno da se ostavi 10 procenata u rečnom koritu zbog održanja biološkog minimuma. Optimalna visina sa koje pada voda je 3-5 metara. Vodenica od oko 60 metara kvadratnih najčešće ima tri kamena, a svaki kamen može da samelje 20 kilograma brašna na sat. To znači da tri kamena za deset sati rada mogu da samelju 600 kilograma brašna ili 18 tona mesečno.

Specifičnost vodenica je da ne mogu da melju svakodnevno, a do zastoja dolazi u vreme suša, poplava i veoma niskih temperatura. Кvalitet brašna samlevenog u vodenicama potočarama izuzetno se razlikuje od industrijskog načina proizvodnje: zrno je integralno, celo zrno ulazi između dva kamena i bukvalno se očuvaju svi prirodni sastojci, ne odvaja se ljuska, ne vadi se klica.

Brzina mlevenja se reguliše podizanjem i spuštanjem gornjeg kamena i dotokom vode i tako ne dolazi do "sagorevanja" brašna. Proizvodnja brašna na tradicionalan način može da se odvija uz dve vrste kamena: trstenički kamen (pravi se u okolini Trstenika od više komada koji se zatim sklapaju) i tzv. "kosovar" iz okoline Peći koji je u jednom komadu. Iskustva vodeničara govore da je za proizvodnju brašna suptilne finoće bolji trstenički kamen.

Milan Pavlović ilustruje da stara vodenica od 60 metara kvadratnih sa dva ili tri vitla (mesto gde se melje brašno) može da se kupi i kompletno renovira za 10.000-15.000 evra. Vraćanje uloženog novca se može očekivati u narednih 5-10 godina.

Bitno je znati da su za rad vodenice potrebne posebne dozvole i rešenja nadležnih organa. Vlasnik zgrade vodenice, koja je obično zapuštena, trebalo bi da je kompletno renovira (sredi temelje, zidove, krovnu konstrukciju i, pritom, da sačuva autentičnost izgleda) i da rekonstriuiše mehanizam mlevenja koji se sastoji od 42 dela.

I akademik Dragan Škorić je pri stavu da bi trebalo obnoviti sve stare vodenice potočare u Srbiji u staviti ih u funkciju egzistencije stanovništva i bogatije turističke ponude. "Obećavam da će Akademijski odbor za selo SANU prvom zgodnom prilikom organizovati naučni skup o vodenicama – potočarama sa preporukama za efikasniji i kraći put za osposobljavanje i puštanje u rad novih vodenica – potočara", ističe akademik Škorić.