Zahvaljujuči njima imali smo fabrike čokalade, piva, nameštaja, obuće, tekstila, radio aparata...Generacije i generacije dece su školovane zahvaljući njihovoj finansijskoj podršci...Osnivali su i ostavljali ovom društvu brojne zadužbine...Bili su ispred svog vremena, upućeni u najnovije tekovine nauke, tehnike i indutrije. Zahvaljujući njima svet nam je aplaudurao. A da li mi aplaudiramo danas njima? Da li ih pamtimo ili nemamo pojma ko su? Srećom, oni ekonomski, patriotski i novinarsko osvešćeni, vođeni publicističkom radoznalošću, istraživačkim duhom i entuuijazmom, čuvaju te gromade od zaborava. O neprevaziđenom trgovcu kapetanu Miši Anastasijeviću, sinonimu oduvek i zauvek za vrhunsko izdavaštvo Geci Konu, o "kraljevima čokolade" Braći Šonda i još dvanaestorici njih koji su stvarali između dva svetska rata, u svojoj drugoj knjizi pod nazivom "Portreti najvećih srpskih industrijalaca" piše novinar i publicista Drago Delić.

Upravo to originalno, hrabro, istorijski i društveno važno delo imalo je svoju promociju u Beogradu na kojoj su, pored autora, govorili i Stevo Ćosović, urednik Izdavačke kuće "Svet knjige" (izdavač ove knjige), Predrag Savić, advokat i pisac, Mile Antić, predsednik Mreže za restituciju, kao i Bogdan Veljković, potpredsednik pomenute mreže, a ujedno i potomak jedne od najuspešnijih porodica industrijalaca kod nas. Ćosović je najpre podsetio da je ovo druga knjiga istog naziva, a prva je ugledla svetlost dana 2017. godine. Reč je, kako je naveo, o 15 istaknutih pojedinaca. "Trojica su iz prve polovine 19. veka i to dvojica znamenitih zadužbinara kapetan Miša Anastasijević i Sima Igumanov i braća Barlovac, osnivači moderne kožarske industrije. Slede najveći čačanski industrijalci – Ferdinand i Stevan Kren, osnivač Niške pivare i Aleksinačkih rudnika – Jovan Apel, beogradski trgovci Nikola i Evgenija Kiki, Ranko, Svetozar i Ljubomir Gođevac – osnivači prve fabrike metalnih proizoda i radio-aparata, 'kralj papira' Milan Vapa, Lazarevići iz Vršca, beogradski izdavači Geca Kon i Anatolij Ivanović, braća Nikola i Kosta Šonda - 'kraljevi čokolade', bankar Matija Mato Gracić, Sava Lozanić, osnivači Fabrike mesnih prerađevina u Jagodini - Petar i Teodor Klefiš", ukazao je Ćosović.

Prema njegovoj oceni, obe Delićeve knjige se mogu okarakterisati kao svojevremeni protest autora upućen javnosti zbog nedopustivo nemarnog odnosa prema velikim ličnostima iz naše dallje i bliže prošlosti. "Poseban akcenat stavlja na odnos društva i države prema zaostavštini koju su te ličnosti ostavile kao zaveštanje svome narodu kroz razne zadužbine i podršku građanima", kaže urednik "Sveta knjige".

Baš kako je i Čosović rekao, svi ti ljudi su svojim intenzivnim učešćem u privrednom i društvenom životu služili Srbiji a istovremeno jačali dostojanstvo nacije afirmišući dobročinstvo i humanost. "To su industrijalci, fabrikanti, privrednici, bankari, trgovci, hotelijeri...svi koji su kao dobrotvori zaslužili trajan pomen u srpskom narodu", ističe Ćosović.

On dalje navodi da je u knjizi opisano čime su sve ovi ljudi doprineli ekonomskom usponu Srbije, kao i o darovima koje su zaveštali otadžbini.

I tu dolazimo do nečega čega danas gotovo da nema, tačnije nema ga u onom iskrenom obliku – dobročinstvo. Lepo je to na promociji primetio gospodin Ćosović – svi ti veliki industrijalci su dobročinstvo smatrali kao rodoljublje. Sa pozicije današnjeg, prilično, po sistemu vrednosti svih vrsta, posrnulom vremenu, zvuči nekako utopijski da su se ti magovi biznisa prosto takmičili ko će više ostaviti svome narodu i svojoj državi.

Nije im, dakle, samo i isključivo sopstveni džep, bio važan.

Interesantno je, kako je naveo Ćosović, da je upravo za njihovo vreme, skovana i jedna narodna poslovica koja glasi: “Dukat je sjajniji ako je u zadužbini”. A danas...mnogi bi u sebi na to rekli "ne dam nikome ništa". Jer naprosto fali te društvene empatije...

Dakle, baš kako je ukazao izdavač Delićeve knjige, zajedničko svim tim ljudima bilo je da su davali veliku i iskrenu podršku kulturi, obrazovanju i nauci. Sve su to smatrali pre svega patriotskom obavezom. Na taj način, svojim donacijama, fondovima, zadužbinama, oni su vraćali dug državi i narodu, koji su im omogužili da steknu veliko bogatstvo.

No, valjda je to utemeljeno u genezi Balkanaca, da čim vide da neko nešto dobro radi, i to za opštu dobrobit, u njima se javlja poriv da ga zaustave, pa čak i unište.

Ćosovič podseća da je 1945. zabeležen jedan surov i drastičan preokret. Naime, posle Drugog svetskog rata zadužbinarstvo se gasi i potpuno nestaje. "Nije se, navodno, uklapalo u tada novu komunističku ideologiju koja je propovedala vladavinu radničke klase. Tada već velike srpske industrijalce i zadužbinare nova vlast je dovela u situaciju da više nisu mogli kontrolisati svoju sudbinu. Zadužbine su otete a zadužbinari odvedeni na stratišta i u zatvore", navodi Ćosović.

Mnoge vile, zadužbine, razna, nekada moćna industrijska zdanja propadaju, jer nikoga nije, prosto rečeno, briga za njih. Oni niti znaju sve ovo što Delić piše ili su upoznati ali su ravnodušni.

Samo jedan od mnogih takvih primera koje je Ćosović naveo je prelepa trospratna vila Teodora Klepeša u Ulici Koče Kpaetana u Jagodini , koja je za ono vreme kada je izgrađena, a to su 30-te godine prošlog veka, bila vrlo moderna. Imala je bazen na terasi i stanove za poslugu. A danas je prilično zapuštena i oronula. "Vila je posle rata nacionalizovana zajedno sa fabrikom i ostalom imovinom Klefeša. Iako zapuštena, zbog svoje arhitekture izgleda lepo, kao da joj tolike godine nisu puno naudile. Prkosi i čeka da postane neka važna rezidencija ili ustanova. Ali ništa se ne preduzima, ne pomaže ni to što je zakonom zaštićena kao spomenik kulture. Svedok je našeg velikog nemara i nedopustivog zaborava", citirao je Ćosović Delićeve reči iz knjige.

Poenta je, primećuje on, a oslanjajući se na Deliećeve teze, da se imovina oteta 1945. vrati njenim starim vlasnicima, njihovim naslednicima, a zadužbiine onima kojima su zaveštane. "Ovom knjigom se uspostavlja i novi odnos prema znamenitim ljudima iz naše prošlosti. Omogućavaju se dragoceni vidovi identifikacije sa tim ljudima koji su sve to stvorili, kao neraskidivi deo našeg kolektivnog karaktera i nacionalnog identiteta. Knjiga Draga Delića jasno potvrđuje ove velike ljude i njihova dela", poručio je Čosović.

Jedan od ljudi koji se u svojim javnim nastupima uvek srčano i znalački zalaže za isto ispravljanje istorijske nepravde kao i Delić, jeste Predrag Savić, advokat i pisac, koji se bavi rehabilitacijom srpskih industrijalaca.

On smatra da je knjiga napisana na pedantan, detaljan, profesionalan, gotovo naučni način.

"Drago je opisao njihove poslovne sudbine i uspehe ali i lične tragedije, koje je prouzrokovalo upravo komunistično vreme. Zajednička nit za sve njih je da su bili vizionari, pratili su savremene tokove u nauci, društvenim delatnostima. Primenjivali su ono što je novina, bili su pioniri u svojim oblastima", ukazuje Savić.

Kao primer inovativnog za ono vreme, ovaj advokat i pisac navodi Mata Gracića, koji je recimo pratio elektrotehnologiju i u Beogradu napravio fabriki radio-uređaja "Signal", u Dubrovniku je uveo tramvaj, kraj tog primorskog grada je uspeo da napravi savremena banjska lečilišta. "Šonde su bili kraljevi čokalade, ali su i otvarali bioskope, bavili se izdavaštvom. Apel je među prvima uveo savremenu pivarsku tehnologiju ali je recimo pratio i uvođenje savremenih tehnologija u rudarstvo (Aleksinački rudnici). Kapetan Miša je osavremenio brodarstvo i faktički uveo na ovim prostorima agencijsko poslovanje. Stevan Kren uveo je prve parne pivare u Čačku. On je sa pivarom doveo i prvu struju u Čačak", navodi Savić.

Tu svestranost ondašnjih magova industrije, on potkrepljuje i primerima Lazarevića, koji su, kako smatra, bili revolucionari u vinarstvu jer su podigli plantažu grožđa u močvarnom delu Banata, kod Vršca. "Vapa je napravio najsavremeniju fabriiku papira. Anatoli Ivanović prvu savremenu štampariju u Srbiji, imao je fabriku nameštaja, trgovao sa drvetom, ali je napravio i fabriku papira na Umci", kaže Savić.

Prosto, kako ukazuje Savić, ti preduzimljivi i mudri ljudi su se bavili sa više delatnosti iz razloga da ako u jednoj ne uspeju - imaju rezervnu. Zato i nisu propadali, nego su ih tuđe noge saplele i ruke gurnule na dno. Potpuno nepravedno. Nije to samo tužno zbog uništavanja zdrave industrije, nego je i greota jer su ti biznismeni svetskog ranga bili pravi veliki dobrotvori.

Oni koji se danas nazivaju velikim patriotama, dobrotvorima, biznismenima, prosto, po onome što je najvažnije, a to je filantropija – ne mogu ni da im priđu. Ne mogu, jer ispred svega stavljaju pojedinca, t.j sebe i svoju korist, a ne društvenu dobrobit. Ulaganje u kulturu ili sport, uvek ima ono pitanje "a koliko ja koristi imam od toga".

Budući da je u ovoj knjizi prilično reč o nepravedno oduzetoj imovini, na promociji je govorio i Mile Antić, predsednik Mreže za restituciju. On je Delićevo delo ocenio kao hrabar poduhvat.

Praveći paralelu između ondašnjih i današnjih industrijalaca, privrednika, dobrotvora, Antić je istakao da je razlika ogromna, jer se danas zadužbinarstvom i donacijama moćnici bave isključivo u cilju dobijanja neke dodatne privilegije ili milosti vlastodržaca. Ima tu, smazta on, i upliva u zadužbinarske vode zbog izbegavanja plaćanja poreza.

Pre su ljudi svoju imovinu zaveštavli srpskom narodu, bolnicama, studentima. Odličan primer je Nikola Spasić.

Velika razlika je i u pojmu akcionarstva, jer je je ono danas, kako primećuje Antić, pretvoreno u poklon.

Najvažnija razlika,je u tome što su ti ulagači, odnosno akcionari investirali u trajne vrednosti na teritoriji nekadašnje kraljevine, odnosno današnje Srbije.

Što se tiče pomenutog "otimanja", u vremenu posle Drugog svetskog rata, oduzeta je imovina od više od 2.000.000 građana.

"Razlika je i u tome što se sada, čast izuzecima, iz Srbije iznosi kapital, znanje, tehnologija, a nekada su se unosili, iz obrazovnih centara poput Sorbone ili recimo učenja zanata u Beču", ističe Antić.

Velika nepravda je, ukazuje on, što Zakon o restituciji uopšte nije pokrio pitanje industrijalca (vlasnici akcija ili udela) jer nije predviđeno da se vraća imovina velikih preduzeća. Među oštećenima su recimo osnivači valjevskog "Krušika" – Stankovići.

Predsednik Mreže za restutuciju se dotakao i imovine porodice Veljković (zgrada propale Beogradske industrije piva, prethodno Vajfertove pivare, kod Mostarske petlje u Beogradu) koja propada, umesto da se vrati naslednicima starih vlasnika.

"Od te fabrike ništa osim zemlje i objekata nije ostalo. Ta zemlja i dalje vredi. Sve je tu i može da se vrati", poručuje Antić. I uoravo zato što još može nešto da se učini, nepravda ispravi, on se zahvalio i čestitao Deliću što je, kako navodi, bio hrabar da piše istinu o tim ljudima i njihovim porodicama koji su uspeli da izgrade velike imperije nakon vekovne turske okupacije.

Na ovoj vrlo posećenooj i zaimljivoj promociji, govorio je i potomak pomenutih Veljkovića - Bogdan Veljković, potpredsednik Mreže za restituciju. I on je, kao i Antić, čestitao autoru na ovom delu, konstatujući, šaljivo, da je to u današnje vreme pomalo i mazohistički.

Ovaj potomak moćnih biznismena zlatne ere domaće industrije je ukazao na jednu zanimljivu činjenicu – poreklo tih magova. Naime, baš kao i Tesla, ni mnogi industrijalci nisu bili iz grada, več sa sela. I u gradove su došli i postali elita zato što su imali san, pa tek onda ambiciju.

Bili smo, kako Veljković ističe, jedna domaćinska zemllja gde je svako imao svoje mesto. On smatra da smo bili najbogatiji onda kada smo se oslanjali na poljoprivredu i onu industriiju kakvom su se bavili njegovi preci.

Ti ljudi nisu uspevali ni na prevaru ni preko noći. "Sva ta elita koja je došla iz sela su u početku bili ratnici koji su se borili protiv Turaka. Moj čukun-deda je isterao Turke iz Paraćina i postao knez Paraćinske nahije, a svog sina je poslao na školovanje u Hajdelberg s namerom da se vrati i primeni znanje u Srbiji", ukazuje Veljković.

E, ono što je zajednički imenitelj i njegovog pretka i drugih industrijalaca o kojima Delić govori u knjizi, jeste da su bili ljudi ispred svog vremena, i još onda, krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka imali su svest o značaju obrazovanja i inovativnosti u poslu.

Baš kao i Veljkovćev pradeda koji se edukovao u Hajdelbergu, ti učeni i kasnije izuzetno poslovno uspešni ljudi, stečeno znanje su primenili u Srbiji razvijajući porodične kompanije.

Vrlo važan momenat, gotovo utopijski za današnji "surovi kapitalizam" je to, ukazuje Veljković, što smo mi onda kao društvo imali sopstveni brend kapitalizma gde je gazda imao odgovornost za svoje radnike. To se, navodi on, najbolje videlo kada su njegovog oca iz OZNE hteli 1945. da streljaju, a spasli su ga upravo radnici iz pivare i mlina (Stari mlin nekada, a danas hotel Radison blu).

Kada čovek mlađe generacije čuje jednu ovakvu priču, kao na ovoj promociji, ne može da ne postavi jedno pitanje...zašto?! Zaista je neshvatljivo da se toliko gazi po svom. Da smo imali ljude koji su gradili za sebe, porodice i čitavo društvo, fabrike, bolnice i škole...Da je bilo finansijski dobro i njima i drugima...Da su bili i biznismeni i kulturno osvešćeni filantropi i dobrotvori...Da je sve to bilo a više nije. Ostaje nada da će dela poput Delićevog probuditi svest kod onih koji donose odluke. Da isprave, bez preterivanja ćemo reći, veliku istorijsku nepravdu. Ne samo da naslednicima velikih industrijalaca i dobrotvora vrate imovinu, već i da više pažnje posvete domaćim investitorima, što je još jedna poruka sa ove promocije.