Užičko selo Gorjani, kažu, do kraja Drugog svetskog rata bilo je pretežno selo zemljoradnika, dok se u današnje vreme tek nekolicina njih bavi agrarom. Imali smo zadovoljstvo da na našim novinarskim putašestvijima, naiđimo na jednog od njih – Ranka Dumbelovića koji u okviru svog Poljoprivrednog gazdinstva Dumbelović ne samo da pravi sjajne kisele i slatke proizvode, nego na neki način daje doprinos očuvanju gastronomske i agrarne tradicije Zlatiborkog kraja, što je u današnje vreme tolikog propagiranja stranih brendova – uvek za pozdraviti.

Pre deceniju sve krenulo od paprike

Kako nam je rekao Ranko, Dumbelovići su počeli da se preradom voća i povrća bave pre desetak godina. Njih četvoro – on, supruga i dvoje dece, kao i njegovi i suprugini roditelji. Startovali su sa paprikom, odnosno ajvarom. Usledio je i mleveni paradajz. "Osluškivali smo potrebe tržišta i dalje izbacivali taj su nam ‘kiseli’ program – razne salate. E onda smo počeli da spremamo razne džemove – od šljive madžarke, od maline, pa sirupe i od pre tri-četiri godine je supruga počela slatko da kuva“, navodi Dumbelović. U susret potrebama tržišta od nedavno su „lansirali“ pakovanja sokova u flašice od 0,2 litra. "To plasiramo u nekoliko ugostiteljskih objekata na Zlatiboru i dva restorana u Ljubišu. Takođe, u palačinkarnicama na Zlatiboru se koriste naši džemovi“, rekao je Ranko. Startovali su, inače, od pijace u Užicu. Na naše pitanje o trendovima u proizvodnji, on kaže da se, baš kao i u modi, i u ovoj priči to stalno menja. "Recimo prošle godine su nam mnogo tražili sirup od zove, a ove godine džem od pomorandže“.

Zdravi proizvodi za čitavu porodicu

A ko traži, kupuje, voli i vraća se onome što prave Dumbelovići? "Naše mušterije su pretežno porodični ljudi koji žele deci da usade te navike za konzumiranje zdrave hrane“, kaže Ranko. A hrana jeste zdrava, jer budući da se radi o individualnoj proizvodnji, kontrolisanoj, sa puno umeća, energije i ljubavi – nema sumnje da ono što ova vredna užička porodica napravi – osvaja potrošače na duže staze. Najveći deo proizvoda je napravljen od onoga što proizvedu na svom imanju, ali nešto i kupuju i od komšija, recimo kajsije (iz Čačka). Robu pretežno prodaju "sa kućnog praga" , poštom, kaže, retko šalju istu, jer je transport rizičan. "Nama je cilj da mušterija ono što vidi pri narudžbini – to i dobije“, ističe Ranko.

U planu mini-degustacioni centar

Kada već pomenusmo staze, ili bolje rečeno puteve, upravo je blizina magistralnog puta od Beograda ka Zlatiboru ono što Dumbelovići maksimalno koriste kao prednost pri prodaji robe. Kako Ranko navodi, ljudi svrate u prolazu, probaju proizvod, kupe. Zato su i došli na ideju da otvore neki mini-degustacio- ni centar, te su aplicirali na konkurs među- narodne organizacije SWG-a (Conference Slow Food in the Balkans-Perspectives and Opportuni- ties). „Do kraja godine bi trebalo da se znaju rezultati projekta. Taj centar bi se nalazio na našem domaćin- stvu, gde bi naši proizvodi stalno bili izloženi“, navo- di naš sagovornik. Ta priča bi osim "gastronomske“ strane, imala i turističku, budući da je ideja da budu organizovane posete od 20-ak ljudi u grupi koji bi na licu mesta mogli da probaju ono što pravimo i kupe. Da se Dumbelovići osim za svoju egzistenciju i napre- dak bore i za progres čitavoj svog kraja, dokaz su Rankove reči da bi u navedeni projekat bile i uključene njihove komšije. Gosti bi, dakle, na imanju ovih vrednih Užičana, imali prilike da probajuu sir, kajmak i sve one divne proizvode iz Gorjana. Pravilnik o proizvodnji i neopho - dan Ranko ističe da je njihova proizvodna filozofija od prvog dana ista – žele da budu sve prisutniji na tržištu, ali da nikako ne idu na velike količine na uštrb kvaliteta proizvoda. E, a kod te pomenute prisutnosti, postoji jedan ozbiljan problem na koji nam je Dumbelović ukazao. To je nedostatak pravilnika o preradi voća i povrća na tradicionalan način. Upravo taj propis, na čije donošenje proizvođači poput njega godinama čekaju, omogućio bi mnogo bolji plasman robe u markete, a samim tim i većiu prepoznatljivost, pa i zaradu. Ovako, svako od njih sebi krči put na malo teži način, radeći najbolje što ume kako, pre svega, na kontinuiranom kvalitetu proizvoda, tako i na promociji istih. Ima te promocije, kaže Ranko, po raznim manifestacijama koje Dumbelovići posećuju. Bude tu i fine prodaje i sjajnih reakcija na njihovu robu, ali je činjenica da bi im još bolje išlo kada bi se na policama u Beogradu i drugim većim gradovima, mogle naći njihove đakonije.

Vredno i srčano do uspeha

Ranko, inače mašinac po struci, zajedno sa svojom porodicom, se maksimalno trudi da džemove, slatka, salate i ostale proizvode, lepo upakuje, pa da mušte- rija uživa i u ukusu, ali i u estetici. S obzirom da ih redovno srećemo na važnim manifestacijama koje promovišu zdrave, uskusne, domaće proizvode, kao i da smo se više puta uverili u kvalitet istih, dajemo sebi za pravo da kažemo da Poljoprivredno gazdinstvo Dumbelović svoj posao radi veoma dobro. Oni u isti mah propagiraju zdravu, domaću hranu, promovišu praktično tradiciju svog kraja, a i šalju jednu fantastičnu poruku – kada se čitava porodica udruži, zasuče rukave, voli i zna da radi ono što radi – uspeh je neizostavan. Do njega, doduše, put neretko bude popločan i po nekim trnom, ali vredi se boriti, kada znaš i zašto i zbog koga.